„Kofer iz Berlina“ Jelena Bačić Alimpić

Teška priča o ratu, opsadi Lenjingrada, posleratnim godinama, o ljubavi… Glad, neumoljiva zima i okupator, brišu skoro pa ceo grad, ljudi umiru od hladnoće, od gladi, od ruke neprijatelja…

U priči se prepliću životi jedne mlade devojke, vojinika – koji zarad ljubavi rizikuje sve, Vere – koja pokušava da sazna ko su joj roditelji… Priča o životu koji nije ni malo lak…

Vera Miler – uspešan advokat, rešava i najteže slučajeve nestalih osoba, ali nema uspeha da sazna ko su joj roditelji. Tek nakon smrti svoga usvojitelja saznaje neke stvari. A dolazak Hansa Bauera je šalje na pitovanje na kome saznaje ne tako lepe stvari, ali na kraju ipak otkriva identitet svojih roditelja.

Valentina Vasiljevna Nečajeva – mlada devojka kojoj rat uzima i oca i majku. Oca uzima glad, a majka sama sebi oduzima život zbog saznanja da joj se ćerka podala okupatoru. Uz pomoć Ernesta Gebauera završava u Berlinu i postaje Marija Aleksandrovna Kirova.

Knjiga ostavlja jak utisak na čitaoca, ali ipak po meni ovo nije jedna od njenih boljih knjiga. Već negde na sredini knjige kraj postaje kristalno jasan. Već dolaskom Hansa Bauera u celu priču jasno se nazire kakav je ishod knjige. Između redova se vidi ko su Verini roditelji, tako da je kraj sasvim jasan.

Knjiga drži pažnju, priča je skroz zanimljiva, ali ipak su mi njene druge knjige mnogo bolje.

Advertisements

Bilo je to jedne letnje noći…

Noć je tiho padala na grad. Ulična svetla u vreloj noći su sijala poput malih svitaca. Vrućina. Opora i teška vrućina koja suši grlo i para nozdrve, ni daška vetra nema. Izlazim na ulicu i zamišljam kapi kiše koje mi kvase kožu, ali toliko je vruće da je kišu prosto nemoguće stvoriti pa čak ni u mislima.

Šetnja, ta noćna šetnja koja će nadam se oterati nesanicu koja me prati već treću noć za redom. Iz asfalta i dalje isparava toplota. Krećem poznatim ulicama, laganim korakom sa flašicom vode u ruci. Kola, u susret mi idu dva fara svetala koja me zaslepljuju. Uteha, nisam jedina koja se bori sa nesanicom. Približavaju mi se, sada već mogu da vidim da su kola plave boje i nazire se silueta vozača. Prolaze pored mene, u sekundi me hvata neki čudan osećaj. Dva smeđa oka, gledaju me, sekunda traje kao večnost. Ta smrknuta faca, a opet tako milo lice. Taj pogled…

Srce u grugima počinje čudno da se ponaša… Šta li je to ili je bolje pitanje ko li je to ? Još nisam uspela da se oporavim od ovog osećaja kada evo ga opet, ovaj put prolazi, ali znatno sporije. Kad eto ga, osmeh, taj anđeoski osmeh…

Vraćam se kući… Milion pitanja, milion odgovora… Srce i dalje u svom fazonu, tam-tam, tam-tam…

Jedna jedina misao, sresti ga opet, upoznati ga

Bolest savremenog doba

U moru bolesnih navika koje nas okružuju ne mogu, a da ne primetim društvene mreže koje sve više i više okupiraju naše živote i uništavaju našu privatnost. Sada verovatno mislite evo je pametuje, a i sama koristi i facebook i instagram pa čak piše i blog. Da koristim sve to, ali ako umemo umereno sve to da koristimo to onda i nije problem, ali je problem što sve više i više ljudi masovno u potpunosti prenosi, iz dana u dan, svoj privatni život. I da budem iskrena pre nego što sam počela ovaj post da pišem danima sam mozgala o svemu ovome, o poenti toga. 

Da li uopšte razmišljamo koje sve opasnosti vrebaju po društvenim mrežama ? Da li razmišljamo kako zaštiti svoju decu ? Ili je samo u glavi misao što više lajkova, što veća popularnost ? U javnosti tek neku priču provuku o problemima i opasnostima društvenih mreža, ali po meni bi mnogo više trebala da se posveti pažnja ovom problemu. 

Evo recimo ja već duže vreme pratim i posmatram jednu ženu ( koju ne želim da imenujem, ali mnogi će je već prepoznati ) koja nam 24h/7dana u nedelji putem slika i videa u potpunosti prenosi svoj život. I ja sada posmatrajući sve to ne mogu, a da se ne zapitam da li je to normalno ? Da li je normalno izlagati svoje dete staro svega nekoliko dana ljudima koje čak i ne poznajete, ljudima koje nikada i nećete upoznati ? Snimati dete kada spava, kada ga hranite, kada ga kupate i sve to emitovati da bi se sakupljali lajkova, danbi vam rasla popularnost. Izvinite, ali za mene je to bolest. Da li se toliko osećaju nebitnima u stvarnom životu pa putem svega ovoga stvaraju neku sliku o sebi koju nam emituju pa na taj način leče komplekse i hrane svoj ego. Možda, ali ja i dalje ne vidim poentu takvog života. I još gore od svega mi je što gomila ljudi sve to prati i podržava, čak mislim i zavidi i želi takav život za sebe. Pa da li baš toliko nemate svoje živote pa morate da se bavite tuđima. Da li su ljudi toliko postali željni pažnje i divljenja da prodaju svoju privatnost zarad par lajkova, par komentara ? Da eksponiraju decu zarad popularnosti ? Niko ne može da me ubedi da je sve ovo normalno, ovo je sve, ali je daleko od normalnog.

Setimo se samo našeg detinjstva, života naših roditelja. Bez telefona, bez društvenih mreža. Bili smo srećni, istinski srećni. Imali smo prave prijatelje, družili smo se, uživali. Gde se taj svet izgubio ? Sve manje se ljudi viđaju, druže… Pogledajte kafiće, svi sede i pogled ne dižu sa telefona, tableta… Izgubio se svaki smisao života, sva privatnost polako nestaje. A poenta svega, nema je. Tamo neki lajkovi, tamo neka popularnost. Virtuelni prijatelji koji vas neće zagrliti kada vam je teško, koji se neće smejati sa vama dok vam suze ne krenu od sreće.

Vratite se malo starim vrednostima, starom načinu života, probajte i verujte mi bićete srećniji nego sa bilo kojom društvenom mrežom, sa bilo koliko lajkova, sa bilo kojom popularnosti.

Ništa ne košta, probajte, zamenite lajk za iskreni zagrljaj prijatelja.

Mašu vam Hristina i mama 👋👋👋

Zvocam, pa šta ?

Čak 7920 minuta godišnje dame potroše na aktivnost koju muškarci ne podnose. Da, da neko je to tamo eto kao lepo izračunao, ali nije se taj neko zapitao zašto žene to rade ?

Ulazim u kuću i imam šta da vidim. Haos na sve strane. Opet si ostavio čarape na sred sobe, majicu bacio na stolicu, pepeljara je naravno puna, dlake su svuda po kadi… Dobro da li stvarno misliš da će to samo od sebe da se skloni i pospremi ili možda misliš da imam štapić pa samo zamahnem i sve je sređeno i na svom mestu ? Šizim, ludim…Svaki dan ista priča, isti krš…Gleda me kao sa Marsa da sam upravo pala. Pitam se da li mu i jedna moja reč uopšte dolazi do ušiju ili me čuje samo kao bla, bla čarape, bla, bla majica…Po pogledu bih rekla da je upravo tako. On se ne pomera, nema nameru da se mrdne, gleda on mene, gledam ja njega. Da li se pita koliko mi vremena svaki dan treba da sve ovo sredim ? Ne, mislim da se ne pita… Da li se pita da li sam možda umorna od posla ? Ha, ha naravno da ne, pa da se pita raspremio bi za sobom. Sad mota po glavi, evo je opet zvoca, tačno znam taj pogled. Da stvar bude još i najgora ista slika haosa me čeka i sutra, i prekosutra i do kraja života. Đžaba priča, đžaba zvocanje. Misli li on da ja uživam dok zvocam ? E pa dragi moj ne, ne uživam ni najmanje. Uživala bih da dođem kući, a ono gle čuda sve na svom mestu, ali taj film znam da neću gledati pa eto ostaje mi da zvocam i da skupljam krš. Jer šta ću, žena sam pa zvocam.

1497

Iz njegovog ugla. Ah zatvorila je vrata uz tresak. Hmmm uopšte mi nije jasno šta fali našoj dnevnoj sobi, kupatilu. Sve je savršeno čisto. Bla. bla čarape, bla, bla majica, bla, bla… Pa dobro čarape su tu, ali ne smetaju, majica hmmm nosiću je i sutra, zašto je onda samo bzvz sklanjati u ormar i gubiti vreme na to, pepeljara pa šta joj fali ionako ću da pušim još. Ne razumem što je nervozna. Priča ne zaustavlja se, stvarno je ne razumem ništa. Umoran od posla, radim kao konj i eto ona opet nije zadovoljna.

I tako drage moje žene, đžaba nam priča ( čitaj zvocanje ) do njihovih ušiju to ne stiže. Ali moram priznati kada se izvocam bude mi pa makar malo lakše. Eto rekla sam šta sam imala pa sam olakšala dušu, a to što me niko čuo nije nema veze sutra ću opet da ponovim celu priču.

Pa ako ništa drugo, zvocajte da se olakšate. Lakše je sve ispričati pa makar i zidovima nego držati sve to u sebi.

Do sledećeg zvocanja 🙂

Tačno u ponoć zaželi želju…

Polako, ali sigurno se bližimo kraju jedne i početku nove godine. Novih 365 dana za sve naše želje, snove, ciljeve… Jer svaki kraj je u stvari neki novi početak, zato nemojte da žalite za godinom koja prolazi već se radujte novoj koja vam donosi neke nove mogućnosti. Možda u 2017 niste uspeli da ostvarite sve vaše planove, ali tu je nova, za sve vaše stare, a i nove. 

Euforija oko dočeka već uveliko traje i mislim da su retki ljudi koje ova novogodišnja čarolija zaobiđe. Jelke su okićene, praznična atmosfera je tu, fali nam samo sneg, ali on je ove godine baš rešio da nas zaobilazi. 😁 Ne znam za vas, ali ja sam već napravila spisak planova ua sledeću godinu. Ali pre toga da prečešljamo šta nam se sve desilo u godini koju ispraćamo. Neki će želeti da se što pre završi i da je što pre zaborave, neki će želeti da se ona nikada ne završi. Ja sam od onih koji će 2017 godinu pamtiti do kraja života, godina u kojoj sam upoznala svoju najveću ljubav, maleno biće koje mi već godinu dana svakog jutra izmami osmeh. Godina u kojoj sam postala majka i donela jedan maleni novi život na ovaj svet. Kraj godine inije baš bio uspešan, operacija, jako težak period, ali na kraju ipak sreća jer kada se sve dobro završi ono ružno se zaboravlja. 

Sve u svemu iz svake godine trudite se da pamtite samo lepe stvari, da u novu godinu ponesete samo lepa sećanja, da čak i iz ružnih izvučete nešto dobro. Jer sve nam se ipak dešava sa nekim razlogom. Danas ste dobili otkaz, nema veze, ne tugujte, već sutra vas možda čeka neko novo radno mesto, bolje od prethodnog. Nije kraj sveta kada se godina završi jer vas iza ugla ( iza te famozne ponoći ) već čeka nova godina kao i još mnogo godina iza nje. 

Zato kada sat otkuca ponoć tog 31.12.2017 poželite sebi i vama dragim ljudima 365 dana zdravlja, sreće i ljubavi jer kada ove tri stvari imate ostalo se lako rešava

Srećnu predstojeću godinu žele Vam Hristina i mama
😁

P.s. Nastavljamo druženje u NOVOJ 2018 😁

„Profajler“ – Moj ugao priče

Prvi susret sa knjigom – taj prvi pogled na njene korice u meni je probudio neki osećaj između nemira i uzbuđenja. Prosto rečima se taj osećaj teško opisuje. Privukla me je kao magnet, vrlo jak magnet koji prosto vuče da se zaroni sve dublje i dublje u tajne koje su ispisane na njenim stranicama. Tajne koje ni u ludilu nisam mogla da zamislim. Tajne, koje su toliko jake da se pri samom pogledu osećaju tolike vibracije da se i puls ubrzava. Okretala sam je, čitajući sinopis i pri samom čitanju tih nekoliko rečenica imala sam osećaj kao da vulkan pokušava da eksplodira u meni.

Otvaram knjigu i dočekuje me slika mračne siluete sa porukom :

„Svaki čovek ima… LAŽ u koju veruje. TAJNU koja ga je zarobila. ISTINU koja ga je oslobodila. Svaki čovek ima trenutak… TRENUTAK koji je sve promenio. TRENUTAK koji ga je promenio.“

Dugo se zadržavam na toj poruci. Razmišljam… Trenutak je taj koji u životu menja sve. Dobro za zlo, zlo za dobro. Trenutak je potreban da se sve promeni. Pročitavši knjigu sada znam šta je trenutak značio za Marinu, za Đorđa, za Aksentija, za Snežanu… Da se taj jedan jedini trenutak nikada nije desio, Snežana se nikada ne bi ni rodila…Ali život je čudo, trenutak još veće…

Marina na prvi pogled sasvim obična devojka, devojka kao i svaka druga. Kao mlada je izgubila majku, ali taj nedostatak dobri Đorđe ( njen otac ) trudi se da joj nadoknadi. Međutim jedan trenutak, jedna loša odluka, menja Marinin život iz korena. Menja njeno juče i njeno sutra. Smeh zamenjuju suze. Marina je tog kobnog trenutka umrla, ona je umrla, ne fizički već mnogo gore, umrla je psihički. Nakon petnaest dugih godina kreće njena borba, borba za pravdu, borba za bolje sutra. Padaće, ustajaće, ali najbitnije od svega izdržaće do kraja.

Đorđe, dobar otac, vrhunski policajac, trudi se da Marina ne oseti nedostatak majke u svom životu. Posao, po meni i nije mu najbitniji, više kao da mu predstavlja beg od stvarnosti. Stvarnosti ( užasne stvarnosti ) koje će tek postati svestan.

Nikola, jako težak lik za tumačenje, bar meni. Dobar glumac i savršen manipulator. Lik tipično poremećenog čoveka. Na početku knjige je divan prijatelj, komšija, kolega. Profesionalac u poslu koji radi – policajac. Dečko za primer. Međutim kasnije njegov lik prelazi u monstruma. Monstruma ogromih razmera, onog koji uništava živote drugih, menja ih iz korena.

Aksentije, lik koji rame uz rame sa Marinom isteruje pravdu. Lik koji je motivisao Marinu da se izdigne kao feniks iz svog pepela u kome je bila zaglavljena dugih petnaest godina. Vrsni haker kojem je samo jedno bitno, da istina ugleda svetlost dana. Po meni pored Marine jedan od bitnijih likova ove knjige. Bitna karika u lancu pravde i istine.

Snežana…tužna devojka, zarobljena u koži druge osobe. Nekada je bila srećna, nekada je bila neko sasvim drugi…Druga osoba, drugo ime…Trenutak, jedan jedini trenutak i jedna loša odluka su je stvorile… ( Kada pročitate knjigu sve će vam biti jasno )

Knjiga koja je na mene do sada ostavila toliko jak utisak da prosto ne može da se meri ni sa jednom knjigom koju sam do sada pročitala. Toliko dobro osmišljena cela priča. Toliko realna i poučna priča. Tera nas da se zapitamo da li dobro poznajemo bliske ljude oko sebe. Da li i oni imaju neke tajne. Koliko samo postoji žena koje su iste kao Marina, koje mi srećemo svakog dana, kojima zavidimo. Žene koje ćute, koje pate u svojoj tišini, u svom bolu. Dobra pouka cele knjige je da ne treba da se žene stide toga ako su zlostavljane, ako su silovane. Ne treba da ćute o tome, to nije njihova sramota, to je sramota monstruma koji im je to uradio. Ne trebaju da spuštaju glavu, trebaju da idu podignute glave jer su preživele, jer su govorile o svemu, jer su skupile hrabrost da prijave monstrume, jer su tako spasile još mnogo žena od iste sudbine.

Tamari samo mogu da poručim, svaka čast ženo, svaka čast na ovakvoj knjizi, na ovakvoj priči. Razbila sam se u hiljade komada čitajući je, svaki deo knjige proživela, saživela se sa Marinom. Jer kada se sagleda šira slika cele priče, svaka od nas može da bude Marina.

FB_IMG_1513980276067.jpg

AVANTURA MOŽE DA POČNE…

0:00h 19.01.2017

Sa rancem u jednoj ruci i ogromnom brigom na licu nesigurnim koracima sam krenula dugačkim belim hodnikom. Međutim svaki novi korak je bivao sve sigurniji i odlučniji, a stah je polako nestajao i ustupao mesto mesto neopisivoj sreći i iščekivanju. Pitate se gde sam to krenula ? Mama je krenula u avanturu i to kakvu avanturu.

“Avantura roditeljstvo kreće za koji sat!!!”

02:00h 19.01.2017

Napokon nakon dva sata idi tamo, dođi ovamo, ( naravno vukući onaj isti ranac sa sobom ) sam se dočepala kreveta. Iskrena da budem da je idi, dođi trajalo još malo legla bih na onaj isti gore pomenuti hodnik ma koliko pločice bile ledene. Jer kada izgledate kao mečka koja se prejela pred zimski san, ovoliko idi mi, dođi mi uopšte nije zanimljivo. Taman kada sam se udobno smestila i namestila ( koliko je to moguće kada ste ovoliki ) rešena da malo dremnem ( jer Bože moj, posle ovoliko šetnje i najmršaviji bi se već umorili ), eto ti ga drugi problem, sjatili se oko mene u čudu što sam ja rto rešila da malo odmorim. Zamislite ja se osećam kao da sam maraton upravo trčala, a oni u čudu gledaju me. Govore kako se beba očekuje kroz par sati. P.S. Taman da odremam malo 🙂

04:00h 19.01.2017

Nećete verovati, oči kao tiganji. Kakvo crno dremanje, nema ovde ni D od dremanja. Sat gleda mene, ja gledam njega, sve mislim pokvaren je, kazaljke ne mrdaju, bar ne onoliko brzo koliko bih ja to htela.

05:00h 19.01.2017

Još uvek se sat i ja uzajamno gledamo…

05:30h 19.01.2017

I dalje se ništa ne dešava. Ustajem, šetam… Pored nogu, sada me i kičma boli… To je sve od onog njihovo idi, dođi…

07:30h 19.01.2017

Sada sam već i gladna i žedna… Svako malo pitaju kako sam, eto kako sam, kao da sam u pustinji na +50C. Tražim vodu, ne daju, tražim da šetam, ni to ne daju…

09:00h 19.01.2017

Napokon se nešto dešava ( tako bar oni kažu ) ja sem one gladi i žeđi ništa više ne osećam. I dalje sam uporna u nameri da mi daju da pijem vode… Ništa, ne popuštaju… Vodeeeee…

10:00h 19.01.2017

Posle svog mog kukanja za vodom dobijam malenu gazicu tek nešto malo pofajtanu vodom. Gledam je u čudu, pa ljudi da li ste normalni, bazen vode bih popila. Ne znam šta da radim sa njom, da li da plačem ili da se smejem…

11:10h 19.01.2017

Na njihovu veliku sreću ( nisu mi to rekli, ali vidi im se to na licu ) ja sam ućutala. Nema, predajem se, nema vode, ne tražim više.

11:45h 19.01.2017

Gledaju me dva malena oka. Malena rukica se drži za moj prst. Trenutak kada zaboravljam na glad, žeđ, umor…Za mene sve je stalo, život je dobio smisao. Novi život je upravo rođen, ceo svet počinje da se vrti oko tog malenog bića.

Od današnjeg dana 19.01.2017 “Avanture umorne mame” zvanično počinju.

P.S. Oprostila sam im onoliko idi mi, dođi mi 🙂

Pratite nas, avanture tek slede 🙂