„Bivirgata“ Tamara Kučan

„Tanka je granica izmedju ljubavi i obožavanja. Još tanja je granica izmedju obožavanja i ludila. Ono što razdvaja ludilo od obožavanja je stvarnost. Da li te voli onaj koga voliš ? Da li zna da postojiš ?“

Nakon pročitane knjige, iskrena da budem, trebalo mi je neko vreme da se saberem, da saberem sve pročitano. Mislila sam da mi je psihički najteže pala knjiga „Indigo“, ali tek sada vidim da je „Bivirgata“ psihički mnogo teža za čitanje. Da li ste se ikada zapitali da li poznajete osobu sa kojom živite, sa kojom se družite, pored koje spavate ? Znam vaš odgovor. Većina vas će potvrdno odgovoriti. Neki će proći test i biće u pravu da poznaju osobu koja je pored njih, ali mnogo vas će i pogrešiti. Jer mnogo vas misli da zna šta je ljubav, ali mnogo vas se i vara. Psihička manipulacija i psihičko zlostavljanje je mnogo gore od onog fizičkog. Fizička bol brzo prodje, ali psihička se dugo leči. Isto tako psihičku manipulaciju je mnogo teže ustanoviti i dok vi postanete nje svesni, već ste daleko zaglibili.

„Kada si dete, veruješ da će sve što te plaši nestati kada zatvoriš oči. Kada odrasteš, shvatiš – jedini način da oteraš strah jeste da ga ugledaš.“

Marina, vrhunski profajler, pokušava da se oporavi od svega što se izdešavalo u proteklih godinu dana. Izlazak iz problematične veze sa Nikolom, lov na hakera R, smrt oca. Veza za hakerom R ( Arsenijem ) počinje da se ljulja. Marina počinje da krivi sebe, sumnja u svaki svoj potez. Utehu traži na groblju, kod oca. Iz svog tog ludila je dize lov na opasnu igricu koja kruzi mracnim delom interneta, uhvatila je tvorca Bivirgate, ali se pita zašto i dalje nije srećna. Zašto čovek sa kojim živi nema razumevanja za nju ?

„Lek te nekad otruje, otrov te nekad izleči, važno je samo koja se slučajnost prva dogodi.“

Arsenije, težak lik za tumačenje. U toku čitanja sam ga udavila pa bar sto puta. Vrhunski manipulator. U početku deluje da je neiživljeni klinac željan provoda i izlazaka, ali iza svega toga se krije mnogo veći problem. Problem koga ni on sam nije svestan. On boluje od teškog poremećaja. Poremećaja koji se zove NPL ( narcistički poremećaj ličnosti ).

„On je madjioničar. Iznova me u sebe zaljubljuje, ali… Magija je samo jedan dobar trik. Magija ne traje večno.“

Kroz knjigu pratimo Marininu spoznaju problema koji ima u vezi, njen slom, kao i njeno izlečenje. Mnogi od vas će misliti da prevara i laž i nije neki problem, da se to jednostavo rešava odlaskom od te osobe, ali svi vi koji pročitate ovu knjigu shvatićete da to i nije tako jednostavno i da je problem ovog poremećaja mnogo dublji. Ja već dva dana razmišljam i ne mogu, a da se ne zapitam koliko osoba na ovom svetu ima baš iste probleme kao Marina, koliko osoba na svetu boluje od iste bolesti kao i Arsenije. Koliko žena su baš u ovom trenutku Marine ? Koliko njih, baš u ovom trenutku, same sebe ubedjuju kako je problem u njima. Koliko njih misli kako je to što im partner pruža ljubav ? Ne drage moje, manipulacija nije ljubav, prevara nije ljubav, laž nije ljubav…

„Ko bi rekao da će me čovek koji nije sposoban da voli, naučiti najvredniju lekciju o ljubavi ?“

Moja iskrena preporuka je da bi svi trebali da pročitaju ovu knjigu jer lakše je naučiti na Marininom primeru, nego osetiti sve to na svojoj koži.

„U pravu je… Ja sam njegova izgubljena bitka. On… On je moja pobeda.“

Advertisements

Promenila si me

Stojimo ispred ogledala, ti i ja. Smeješ se i pokazuješ tim malim prstićem na sebe. Sada već mogu da kažem da sama znaš šta ti se svidja, a šta ne, kada te mama obuče. Po osmehu zaključujem da ti se ovo svidja. Gledam tvoj pa moj odraz u ogledalu. Da promenila si me.

Sećam se onog momenta kada su dve crtice zaigrale na testu. Sreća i strah su se smenjivali, ali sada vidim da nije bilo potrebe za strahom. Počela si da menjaš moje telo, moja osećanja. Nikada neću zaboraviti onaj osećaj kao da milion leptirića lete po mom stomaku. Da i sada mi taj osećaj fali.

Promenila si moje telo tako da sam izgubila svoje članke, nestali su, stopili se sa stopalima. Onaj osećaj leptirića je prerastao u šutiranje, kojim si mamu podsećala da si tu, da me čuješ kada ti pričam. I da lagala bih kada bih rekla da se nisam pitala da li će se posle tvog dolaska na ovaj svet moje telo vratiti u stanje pre porodjaja. Tada bih lagala, ali sada kada te gledam tu pored mene, govorim sebi kako sam se opterećivala nebitnim stvarima.

Promenila si me, promenila si moje telo. Stomak više nije zategnut, zaradio je i po neku striju sa kojom se ponosim. Ponosim se, da, jer imam tebe, imam tvoj osmeh, te male rukice koje me grle, imam tebe i ostalo ništa nije važno.

Promenila si i moja osećanja, stvorila si u meni tu ogromnu ljubav, ljubav za koju nisam ni znala da postoji u meni i da sam uopšte sposobna da toliko volim. Promenila si me na bolje, zaslužna si za svaki majkin osmeh, za svaku suzu radosnicu. Zalužna si za ovoliku sreću koju mi svaki dan stvaraš. Promenila me jesi, i mene i moje telo, ali sam ponosna na sve, a najviše na tebe. 🤗🤗🤗

Na prvom mestu – lepo vaspitanje

Autobus, gužva, vreme kada se deca vraćaju iz škole. Trudnica koja stoji, koju niko ne primećuje. Posmatram i ne verujem. Ne mogu da se ne zapitam, imaju li ta deca kući roditelje, čemu ih uopšte uče ? Mobilni se ne ispuštaju iz ruku, ja u njivom uzrastu nisam ni znala šta je to. No dobro, razumem i to, dvadeset i prvi je vek. Tehnologija napreduje, ali lepo vaspitanje izgleda nazaduje. Jedna stanica, dve, pet… Niko ni da je pogleda. Ona jdana šta će, stoji i ćuti. Verovatno se i ona pita isto što i ja. Da li smo toliko zauzeti da kao roditelji nemamo vremena da decu vaspitamo ? Gde je nestalo ono „Dobar dan“, „Kako ste ?“ Gde je nestalo to da se poštuju stariji, da im se ustupa mesto u prevozu, da je ružno psovati… Da se ustupa mesto trudnicama ? Ne znam, ali u šoku sam.

I ja sam majka i da imam i obaveze, ali isto tako na prvom mestu mi je da mi dete bude vaspitano. Lako će ono da nauči da čita i piše, da sabira i oduzima. tu su učitelji, nastavnici koji će našu decu naučiti tim stvarima. Na nama je roditeljima da im pružimo vaspitanje. Jer deca nisu ništa kriva, krivi su roditelji. Sve što vide da mi radimo, radiće i oni. Zato dragi roditelji, budimo im primer jer vaspitanje se nosi iz kuće.

„Kofer iz Berlina“ Jelena Bačić Alimpić

Teška priča o ratu, opsadi Lenjingrada, posleratnim godinama, o ljubavi… Glad, neumoljiva zima i okupator, brišu skoro pa ceo grad, ljudi umiru od hladnoće, od gladi, od ruke neprijatelja…

U priči se prepliću životi jedne mlade devojke, vojinika – koji zarad ljubavi rizikuje sve, Vere – koja pokušava da sazna ko su joj roditelji… Priča o životu koji nije ni malo lak…

Vera Miler – uspešan advokat, rešava i najteže slučajeve nestalih osoba, ali nema uspeha da sazna ko su joj roditelji. Tek nakon smrti svoga usvojitelja saznaje neke stvari. A dolazak Hansa Bauera je šalje na pitovanje na kome saznaje ne tako lepe stvari, ali na kraju ipak otkriva identitet svojih roditelja.

Valentina Vasiljevna Nečajeva – mlada devojka kojoj rat uzima i oca i majku. Oca uzima glad, a majka sama sebi oduzima život zbog saznanja da joj se ćerka podala okupatoru. Uz pomoć Ernesta Gebauera završava u Berlinu i postaje Marija Aleksandrovna Kirova.

Knjiga ostavlja jak utisak na čitaoca, ali ipak po meni ovo nije jedna od njenih boljih knjiga. Već negde na sredini knjige kraj postaje kristalno jasan. Već dolaskom Hansa Bauera u celu priču jasno se nazire kakav je ishod knjige. Između redova se vidi ko su Verini roditelji, tako da je kraj sasvim jasan.

Knjiga drži pažnju, priča je skroz zanimljiva, ali ipak su mi njene druge knjige mnogo bolje.

Bilo je to jedne letnje noći…

Noć je tiho padala na grad. Ulična svetla u vreloj noći su sijala poput malih svitaca. Vrućina. Opora i teška vrućina koja suši grlo i para nozdrve, ni daška vetra nema. Izlazim na ulicu i zamišljam kapi kiše koje mi kvase kožu, ali toliko je vruće da je kišu prosto nemoguće stvoriti pa čak ni u mislima.

Šetnja, ta noćna šetnja koja će nadam se oterati nesanicu koja me prati već treću noć za redom. Iz asfalta i dalje isparava toplota. Krećem poznatim ulicama, laganim korakom sa flašicom vode u ruci. Kola, u susret mi idu dva fara svetala koja me zaslepljuju. Uteha, nisam jedina koja se bori sa nesanicom. Približavaju mi se, sada već mogu da vidim da su kola plave boje i nazire se silueta vozača. Prolaze pored mene, u sekundi me hvata neki čudan osećaj. Dva smeđa oka, gledaju me, sekunda traje kao večnost. Ta smrknuta faca, a opet tako milo lice. Taj pogled…

Srce u grugima počinje čudno da se ponaša… Šta li je to ili je bolje pitanje ko li je to ? Još nisam uspela da se oporavim od ovog osećaja kada evo ga opet, ovaj put prolazi, ali znatno sporije. Kad eto ga, osmeh, taj anđeoski osmeh…

Vraćam se kući… Milion pitanja, milion odgovora… Srce i dalje u svom fazonu, tam-tam, tam-tam…

Jedna jedina misao, sresti ga opet, upoznati ga

Bolest savremenog doba

U moru bolesnih navika koje nas okružuju ne mogu, a da ne primetim društvene mreže koje sve više i više okupiraju naše živote i uništavaju našu privatnost. Sada verovatno mislite evo je pametuje, a i sama koristi i facebook i instagram pa čak piše i blog. Da koristim sve to, ali ako umemo umereno sve to da koristimo to onda i nije problem, ali je problem što sve više i više ljudi masovno u potpunosti prenosi, iz dana u dan, svoj privatni život. I da budem iskrena pre nego što sam počela ovaj post da pišem danima sam mozgala o svemu ovome, o poenti toga. 

Da li uopšte razmišljamo koje sve opasnosti vrebaju po društvenim mrežama ? Da li razmišljamo kako zaštiti svoju decu ? Ili je samo u glavi misao što više lajkova, što veća popularnost ? U javnosti tek neku priču provuku o problemima i opasnostima društvenih mreža, ali po meni bi mnogo više trebala da se posveti pažnja ovom problemu. 

Evo recimo ja već duže vreme pratim i posmatram jednu ženu ( koju ne želim da imenujem, ali mnogi će je već prepoznati ) koja nam 24h/7dana u nedelji putem slika i videa u potpunosti prenosi svoj život. I ja sada posmatrajući sve to ne mogu, a da se ne zapitam da li je to normalno ? Da li je normalno izlagati svoje dete staro svega nekoliko dana ljudima koje čak i ne poznajete, ljudima koje nikada i nećete upoznati ? Snimati dete kada spava, kada ga hranite, kada ga kupate i sve to emitovati da bi se sakupljali lajkova, danbi vam rasla popularnost. Izvinite, ali za mene je to bolest. Da li se toliko osećaju nebitnima u stvarnom životu pa putem svega ovoga stvaraju neku sliku o sebi koju nam emituju pa na taj način leče komplekse i hrane svoj ego. Možda, ali ja i dalje ne vidim poentu takvog života. I još gore od svega mi je što gomila ljudi sve to prati i podržava, čak mislim i zavidi i želi takav život za sebe. Pa da li baš toliko nemate svoje živote pa morate da se bavite tuđima. Da li su ljudi toliko postali željni pažnje i divljenja da prodaju svoju privatnost zarad par lajkova, par komentara ? Da eksponiraju decu zarad popularnosti ? Niko ne može da me ubedi da je sve ovo normalno, ovo je sve, ali je daleko od normalnog.

Setimo se samo našeg detinjstva, života naših roditelja. Bez telefona, bez društvenih mreža. Bili smo srećni, istinski srećni. Imali smo prave prijatelje, družili smo se, uživali. Gde se taj svet izgubio ? Sve manje se ljudi viđaju, druže… Pogledajte kafiće, svi sede i pogled ne dižu sa telefona, tableta… Izgubio se svaki smisao života, sva privatnost polako nestaje. A poenta svega, nema je. Tamo neki lajkovi, tamo neka popularnost. Virtuelni prijatelji koji vas neće zagrliti kada vam je teško, koji se neće smejati sa vama dok vam suze ne krenu od sreće.

Vratite se malo starim vrednostima, starom načinu života, probajte i verujte mi bićete srećniji nego sa bilo kojom društvenom mrežom, sa bilo koliko lajkova, sa bilo kojom popularnosti.

Ništa ne košta, probajte, zamenite lajk za iskreni zagrljaj prijatelja.

Mašu vam Hristina i mama 👋👋👋

Zvocam, pa šta ?

Čak 7920 minuta godišnje dame potroše na aktivnost koju muškarci ne podnose. Da, da neko je to tamo eto kao lepo izračunao, ali nije se taj neko zapitao zašto žene to rade ?

Ulazim u kuću i imam šta da vidim. Haos na sve strane. Opet si ostavio čarape na sred sobe, majicu bacio na stolicu, pepeljara je naravno puna, dlake su svuda po kadi… Dobro da li stvarno misliš da će to samo od sebe da se skloni i pospremi ili možda misliš da imam štapić pa samo zamahnem i sve je sređeno i na svom mestu ? Šizim, ludim…Svaki dan ista priča, isti krš…Gleda me kao sa Marsa da sam upravo pala. Pitam se da li mu i jedna moja reč uopšte dolazi do ušiju ili me čuje samo kao bla, bla čarape, bla, bla majica…Po pogledu bih rekla da je upravo tako. On se ne pomera, nema nameru da se mrdne, gleda on mene, gledam ja njega. Da li se pita koliko mi vremena svaki dan treba da sve ovo sredim ? Ne, mislim da se ne pita… Da li se pita da li sam možda umorna od posla ? Ha, ha naravno da ne, pa da se pita raspremio bi za sobom. Sad mota po glavi, evo je opet zvoca, tačno znam taj pogled. Da stvar bude još i najgora ista slika haosa me čeka i sutra, i prekosutra i do kraja života. Đžaba priča, đžaba zvocanje. Misli li on da ja uživam dok zvocam ? E pa dragi moj ne, ne uživam ni najmanje. Uživala bih da dođem kući, a ono gle čuda sve na svom mestu, ali taj film znam da neću gledati pa eto ostaje mi da zvocam i da skupljam krš. Jer šta ću, žena sam pa zvocam.

1497

Iz njegovog ugla. Ah zatvorila je vrata uz tresak. Hmmm uopšte mi nije jasno šta fali našoj dnevnoj sobi, kupatilu. Sve je savršeno čisto. Bla. bla čarape, bla, bla majica, bla, bla… Pa dobro čarape su tu, ali ne smetaju, majica hmmm nosiću je i sutra, zašto je onda samo bzvz sklanjati u ormar i gubiti vreme na to, pepeljara pa šta joj fali ionako ću da pušim još. Ne razumem što je nervozna. Priča ne zaustavlja se, stvarno je ne razumem ništa. Umoran od posla, radim kao konj i eto ona opet nije zadovoljna.

I tako drage moje žene, đžaba nam priča ( čitaj zvocanje ) do njihovih ušiju to ne stiže. Ali moram priznati kada se izvocam bude mi pa makar malo lakše. Eto rekla sam šta sam imala pa sam olakšala dušu, a to što me niko čuo nije nema veze sutra ću opet da ponovim celu priču.

Pa ako ništa drugo, zvocajte da se olakšate. Lakše je sve ispričati pa makar i zidovima nego držati sve to u sebi.

Do sledećeg zvocanja 🙂