Promenila si me

Stojimo ispred ogledala, ti i ja. Smeješ se i pokazuješ tim malim prstićem na sebe. Sada već mogu da kažem da sama znaš šta ti se svidja, a šta ne, kada te mama obuče. Po osmehu zaključujem da ti se ovo svidja. Gledam tvoj pa moj odraz u ogledalu. Da promenila si me.

Sećam se onog momenta kada su dve crtice zaigrale na testu. Sreća i strah su se smenjivali, ali sada vidim da nije bilo potrebe za strahom. Počela si da menjaš moje telo, moja osećanja. Nikada neću zaboraviti onaj osećaj kao da milion leptirića lete po mom stomaku. Da i sada mi taj osećaj fali.

Promenila si moje telo tako da sam izgubila svoje članke, nestali su, stopili se sa stopalima. Onaj osećaj leptirića je prerastao u šutiranje, kojim si mamu podsećala da si tu, da me čuješ kada ti pričam. I da lagala bih kada bih rekla da se nisam pitala da li će se posle tvog dolaska na ovaj svet moje telo vratiti u stanje pre porodjaja. Tada bih lagala, ali sada kada te gledam tu pored mene, govorim sebi kako sam se opterećivala nebitnim stvarima.

Promenila si me, promenila si moje telo. Stomak više nije zategnut, zaradio je i po neku striju sa kojom se ponosim. Ponosim se, da, jer imam tebe, imam tvoj osmeh, te male rukice koje me grle, imam tebe i ostalo ništa nije važno.

Promenila si i moja osećanja, stvorila si u meni tu ogromnu ljubav, ljubav za koju nisam ni znala da postoji u meni i da sam uopšte sposobna da toliko volim. Promenila si me na bolje, zaslužna si za svaki majkin osmeh, za svaku suzu radosnicu. Zalužna si za ovoliku sreću koju mi svaki dan stvaraš. Promenila me jesi, i mene i moje telo, ali sam ponosna na sve, a najviše na tebe. 🤗🤗🤗

Advertisements

Na prvom mestu – lepo vaspitanje

Autobus, gužva, vreme kada se deca vraćaju iz škole. Trudnica koja stoji, koju niko ne primećuje. Posmatram i ne verujem. Ne mogu da se ne zapitam, imaju li ta deca kući roditelje, čemu ih uopšte uče ? Mobilni se ne ispuštaju iz ruku, ja u njivom uzrastu nisam ni znala šta je to. No dobro, razumem i to, dvadeset i prvi je vek. Tehnologija napreduje, ali lepo vaspitanje izgleda nazaduje. Jedna stanica, dve, pet… Niko ni da je pogleda. Ona jdana šta će, stoji i ćuti. Verovatno se i ona pita isto što i ja. Da li smo toliko zauzeti da kao roditelji nemamo vremena da decu vaspitamo ? Gde je nestalo ono „Dobar dan“, „Kako ste ?“ Gde je nestalo to da se poštuju stariji, da im se ustupa mesto u prevozu, da je ružno psovati… Da se ustupa mesto trudnicama ? Ne znam, ali u šoku sam.

I ja sam majka i da imam i obaveze, ali isto tako na prvom mestu mi je da mi dete bude vaspitano. Lako će ono da nauči da čita i piše, da sabira i oduzima. tu su učitelji, nastavnici koji će našu decu naučiti tim stvarima. Na nama je roditeljima da im pružimo vaspitanje. Jer deca nisu ništa kriva, krivi su roditelji. Sve što vide da mi radimo, radiće i oni. Zato dragi roditelji, budimo im primer jer vaspitanje se nosi iz kuće.

„Kofer iz Berlina“ Jelena Bačić Alimpić

Teška priča o ratu, opsadi Lenjingrada, posleratnim godinama, o ljubavi… Glad, neumoljiva zima i okupator, brišu skoro pa ceo grad, ljudi umiru od hladnoće, od gladi, od ruke neprijatelja…

U priči se prepliću životi jedne mlade devojke, vojinika – koji zarad ljubavi rizikuje sve, Vere – koja pokušava da sazna ko su joj roditelji… Priča o životu koji nije ni malo lak…

Vera Miler – uspešan advokat, rešava i najteže slučajeve nestalih osoba, ali nema uspeha da sazna ko su joj roditelji. Tek nakon smrti svoga usvojitelja saznaje neke stvari. A dolazak Hansa Bauera je šalje na pitovanje na kome saznaje ne tako lepe stvari, ali na kraju ipak otkriva identitet svojih roditelja.

Valentina Vasiljevna Nečajeva – mlada devojka kojoj rat uzima i oca i majku. Oca uzima glad, a majka sama sebi oduzima život zbog saznanja da joj se ćerka podala okupatoru. Uz pomoć Ernesta Gebauera završava u Berlinu i postaje Marija Aleksandrovna Kirova.

Knjiga ostavlja jak utisak na čitaoca, ali ipak po meni ovo nije jedna od njenih boljih knjiga. Već negde na sredini knjige kraj postaje kristalno jasan. Već dolaskom Hansa Bauera u celu priču jasno se nazire kakav je ishod knjige. Između redova se vidi ko su Verini roditelji, tako da je kraj sasvim jasan.

Knjiga drži pažnju, priča je skroz zanimljiva, ali ipak su mi njene druge knjige mnogo bolje.

Bilo je to jedne letnje noći…

Noć je tiho padala na grad. Ulična svetla u vreloj noći su sijala poput malih svitaca. Vrućina. Opora i teška vrućina koja suši grlo i para nozdrve, ni daška vetra nema. Izlazim na ulicu i zamišljam kapi kiše koje mi kvase kožu, ali toliko je vruće da je kišu prosto nemoguće stvoriti pa čak ni u mislima.

Šetnja, ta noćna šetnja koja će nadam se oterati nesanicu koja me prati već treću noć za redom. Iz asfalta i dalje isparava toplota. Krećem poznatim ulicama, laganim korakom sa flašicom vode u ruci. Kola, u susret mi idu dva fara svetala koja me zaslepljuju. Uteha, nisam jedina koja se bori sa nesanicom. Približavaju mi se, sada već mogu da vidim da su kola plave boje i nazire se silueta vozača. Prolaze pored mene, u sekundi me hvata neki čudan osećaj. Dva smeđa oka, gledaju me, sekunda traje kao večnost. Ta smrknuta faca, a opet tako milo lice. Taj pogled…

Srce u grugima počinje čudno da se ponaša… Šta li je to ili je bolje pitanje ko li je to ? Još nisam uspela da se oporavim od ovog osećaja kada evo ga opet, ovaj put prolazi, ali znatno sporije. Kad eto ga, osmeh, taj anđeoski osmeh…

Vraćam se kući… Milion pitanja, milion odgovora… Srce i dalje u svom fazonu, tam-tam, tam-tam…

Jedna jedina misao, sresti ga opet, upoznati ga

Bolest savremenog doba

U moru bolesnih navika koje nas okružuju ne mogu, a da ne primetim društvene mreže koje sve više i više okupiraju naše živote i uništavaju našu privatnost. Sada verovatno mislite evo je pametuje, a i sama koristi i facebook i instagram pa čak piše i blog. Da koristim sve to, ali ako umemo umereno sve to da koristimo to onda i nije problem, ali je problem što sve više i više ljudi masovno u potpunosti prenosi, iz dana u dan, svoj privatni život. I da budem iskrena pre nego što sam počela ovaj post da pišem danima sam mozgala o svemu ovome, o poenti toga. 

Da li uopšte razmišljamo koje sve opasnosti vrebaju po društvenim mrežama ? Da li razmišljamo kako zaštiti svoju decu ? Ili je samo u glavi misao što više lajkova, što veća popularnost ? U javnosti tek neku priču provuku o problemima i opasnostima društvenih mreža, ali po meni bi mnogo više trebala da se posveti pažnja ovom problemu. 

Evo recimo ja već duže vreme pratim i posmatram jednu ženu ( koju ne želim da imenujem, ali mnogi će je već prepoznati ) koja nam 24h/7dana u nedelji putem slika i videa u potpunosti prenosi svoj život. I ja sada posmatrajući sve to ne mogu, a da se ne zapitam da li je to normalno ? Da li je normalno izlagati svoje dete staro svega nekoliko dana ljudima koje čak i ne poznajete, ljudima koje nikada i nećete upoznati ? Snimati dete kada spava, kada ga hranite, kada ga kupate i sve to emitovati da bi se sakupljali lajkova, danbi vam rasla popularnost. Izvinite, ali za mene je to bolest. Da li se toliko osećaju nebitnima u stvarnom životu pa putem svega ovoga stvaraju neku sliku o sebi koju nam emituju pa na taj način leče komplekse i hrane svoj ego. Možda, ali ja i dalje ne vidim poentu takvog života. I još gore od svega mi je što gomila ljudi sve to prati i podržava, čak mislim i zavidi i želi takav život za sebe. Pa da li baš toliko nemate svoje živote pa morate da se bavite tuđima. Da li su ljudi toliko postali željni pažnje i divljenja da prodaju svoju privatnost zarad par lajkova, par komentara ? Da eksponiraju decu zarad popularnosti ? Niko ne može da me ubedi da je sve ovo normalno, ovo je sve, ali je daleko od normalnog.

Setimo se samo našeg detinjstva, života naših roditelja. Bez telefona, bez društvenih mreža. Bili smo srećni, istinski srećni. Imali smo prave prijatelje, družili smo se, uživali. Gde se taj svet izgubio ? Sve manje se ljudi viđaju, druže… Pogledajte kafiće, svi sede i pogled ne dižu sa telefona, tableta… Izgubio se svaki smisao života, sva privatnost polako nestaje. A poenta svega, nema je. Tamo neki lajkovi, tamo neka popularnost. Virtuelni prijatelji koji vas neće zagrliti kada vam je teško, koji se neće smejati sa vama dok vam suze ne krenu od sreće.

Vratite se malo starim vrednostima, starom načinu života, probajte i verujte mi bićete srećniji nego sa bilo kojom društvenom mrežom, sa bilo koliko lajkova, sa bilo kojom popularnosti.

Ništa ne košta, probajte, zamenite lajk za iskreni zagrljaj prijatelja.

Mašu vam Hristina i mama 👋👋👋

Zvocam, pa šta ?

Čak 7920 minuta godišnje dame potroše na aktivnost koju muškarci ne podnose. Da, da neko je to tamo eto kao lepo izračunao, ali nije se taj neko zapitao zašto žene to rade ?

Ulazim u kuću i imam šta da vidim. Haos na sve strane. Opet si ostavio čarape na sred sobe, majicu bacio na stolicu, pepeljara je naravno puna, dlake su svuda po kadi… Dobro da li stvarno misliš da će to samo od sebe da se skloni i pospremi ili možda misliš da imam štapić pa samo zamahnem i sve je sređeno i na svom mestu ? Šizim, ludim…Svaki dan ista priča, isti krš…Gleda me kao sa Marsa da sam upravo pala. Pitam se da li mu i jedna moja reč uopšte dolazi do ušiju ili me čuje samo kao bla, bla čarape, bla, bla majica…Po pogledu bih rekla da je upravo tako. On se ne pomera, nema nameru da se mrdne, gleda on mene, gledam ja njega. Da li se pita koliko mi vremena svaki dan treba da sve ovo sredim ? Ne, mislim da se ne pita… Da li se pita da li sam možda umorna od posla ? Ha, ha naravno da ne, pa da se pita raspremio bi za sobom. Sad mota po glavi, evo je opet zvoca, tačno znam taj pogled. Da stvar bude još i najgora ista slika haosa me čeka i sutra, i prekosutra i do kraja života. Đžaba priča, đžaba zvocanje. Misli li on da ja uživam dok zvocam ? E pa dragi moj ne, ne uživam ni najmanje. Uživala bih da dođem kući, a ono gle čuda sve na svom mestu, ali taj film znam da neću gledati pa eto ostaje mi da zvocam i da skupljam krš. Jer šta ću, žena sam pa zvocam.

1497

Iz njegovog ugla. Ah zatvorila je vrata uz tresak. Hmmm uopšte mi nije jasno šta fali našoj dnevnoj sobi, kupatilu. Sve je savršeno čisto. Bla. bla čarape, bla, bla majica, bla, bla… Pa dobro čarape su tu, ali ne smetaju, majica hmmm nosiću je i sutra, zašto je onda samo bzvz sklanjati u ormar i gubiti vreme na to, pepeljara pa šta joj fali ionako ću da pušim još. Ne razumem što je nervozna. Priča ne zaustavlja se, stvarno je ne razumem ništa. Umoran od posla, radim kao konj i eto ona opet nije zadovoljna.

I tako drage moje žene, đžaba nam priča ( čitaj zvocanje ) do njihovih ušiju to ne stiže. Ali moram priznati kada se izvocam bude mi pa makar malo lakše. Eto rekla sam šta sam imala pa sam olakšala dušu, a to što me niko čuo nije nema veze sutra ću opet da ponovim celu priču.

Pa ako ništa drugo, zvocajte da se olakšate. Lakše je sve ispričati pa makar i zidovima nego držati sve to u sebi.

Do sledećeg zvocanja 🙂

Tačno u ponoć zaželi želju…

Polako, ali sigurno se bližimo kraju jedne i početku nove godine. Novih 365 dana za sve naše želje, snove, ciljeve… Jer svaki kraj je u stvari neki novi početak, zato nemojte da žalite za godinom koja prolazi već se radujte novoj koja vam donosi neke nove mogućnosti. Možda u 2017 niste uspeli da ostvarite sve vaše planove, ali tu je nova, za sve vaše stare, a i nove. 

Euforija oko dočeka već uveliko traje i mislim da su retki ljudi koje ova novogodišnja čarolija zaobiđe. Jelke su okićene, praznična atmosfera je tu, fali nam samo sneg, ali on je ove godine baš rešio da nas zaobilazi. 😁 Ne znam za vas, ali ja sam već napravila spisak planova ua sledeću godinu. Ali pre toga da prečešljamo šta nam se sve desilo u godini koju ispraćamo. Neki će želeti da se što pre završi i da je što pre zaborave, neki će želeti da se ona nikada ne završi. Ja sam od onih koji će 2017 godinu pamtiti do kraja života, godina u kojoj sam upoznala svoju najveću ljubav, maleno biće koje mi već godinu dana svakog jutra izmami osmeh. Godina u kojoj sam postala majka i donela jedan maleni novi život na ovaj svet. Kraj godine inije baš bio uspešan, operacija, jako težak period, ali na kraju ipak sreća jer kada se sve dobro završi ono ružno se zaboravlja. 

Sve u svemu iz svake godine trudite se da pamtite samo lepe stvari, da u novu godinu ponesete samo lepa sećanja, da čak i iz ružnih izvučete nešto dobro. Jer sve nam se ipak dešava sa nekim razlogom. Danas ste dobili otkaz, nema veze, ne tugujte, već sutra vas možda čeka neko novo radno mesto, bolje od prethodnog. Nije kraj sveta kada se godina završi jer vas iza ugla ( iza te famozne ponoći ) već čeka nova godina kao i još mnogo godina iza nje. 

Zato kada sat otkuca ponoć tog 31.12.2017 poželite sebi i vama dragim ljudima 365 dana zdravlja, sreće i ljubavi jer kada ove tri stvari imate ostalo se lako rešava

Srećnu predstojeću godinu žele Vam Hristina i mama
😁

P.s. Nastavljamo druženje u NOVOJ 2018 😁