Zvocam, pa šta ?

Čak 7920 minuta godišnje dame potroše na aktivnost koju muškarci ne podnose. Da, da neko je to tamo eto kao lepo izračunao, ali nije se taj neko zapitao zašto žene to rade ?

Ulazim u kuću i imam šta da vidim. Haos na sve strane. Opet si ostavio čarape na sred sobe, majicu bacio na stolicu, pepeljara je naravno puna, dlake su svuda po kadi… Dobro da li stvarno misliš da će to samo od sebe da se skloni i pospremi ili možda misliš da imam štapić pa samo zamahnem i sve je sređeno i na svom mestu ? Šizim, ludim…Svaki dan ista priča, isti krš…Gleda me kao sa Marsa da sam upravo pala. Pitam se da li mu i jedna moja reč uopšte dolazi do ušiju ili me čuje samo kao bla, bla čarape, bla, bla majica…Po pogledu bih rekla da je upravo tako. On se ne pomera, nema nameru da se mrdne, gleda on mene, gledam ja njega. Da li se pita koliko mi vremena svaki dan treba da sve ovo sredim ? Ne, mislim da se ne pita… Da li se pita da li sam možda umorna od posla ? Ha, ha naravno da ne, pa da se pita raspremio bi za sobom. Sad mota po glavi, evo je opet zvoca, tačno znam taj pogled. Da stvar bude još i najgora ista slika haosa me čeka i sutra, i prekosutra i do kraja života. Đžaba priča, đžaba zvocanje. Misli li on da ja uživam dok zvocam ? E pa dragi moj ne, ne uživam ni najmanje. Uživala bih da dođem kući, a ono gle čuda sve na svom mestu, ali taj film znam da neću gledati pa eto ostaje mi da zvocam i da skupljam krš. Jer šta ću, žena sam pa zvocam.

1497

Iz njegovog ugla. Ah zatvorila je vrata uz tresak. Hmmm uopšte mi nije jasno šta fali našoj dnevnoj sobi, kupatilu. Sve je savršeno čisto. Bla. bla čarape, bla, bla majica, bla, bla… Pa dobro čarape su tu, ali ne smetaju, majica hmmm nosiću je i sutra, zašto je onda samo bzvz sklanjati u ormar i gubiti vreme na to, pepeljara pa šta joj fali ionako ću da pušim još. Ne razumem što je nervozna. Priča ne zaustavlja se, stvarno je ne razumem ništa. Umoran od posla, radim kao konj i eto ona opet nije zadovoljna.

I tako drage moje žene, đžaba nam priča ( čitaj zvocanje ) do njihovih ušiju to ne stiže. Ali moram priznati kada se izvocam bude mi pa makar malo lakše. Eto rekla sam šta sam imala pa sam olakšala dušu, a to što me niko čuo nije nema veze sutra ću opet da ponovim celu priču.

Pa ako ništa drugo, zvocajte da se olakšate. Lakše je sve ispričati pa makar i zidovima nego držati sve to u sebi.

Do sledećeg zvocanja 🙂

Advertisements

2 мишљења на “Zvocam, pa šta ?”

  1. Ima tu istine.
    Sreća pa ovaj moj ne puši, pa bar nemam problem sa pepeljarom.
    Takođe ni sa dlakama u kadi.
    Najviše problema imam sa njegovim štitnikom za zube koji nikako ne sklanja od prašine iako sam mu dala futrolu za to on svakodnevno ponavlja istu priču.
    Na garderobu po podu sam već i navikla.
    Ali opet nije on toliki skot.
    Ume taj i doručak da donese u krevet.
    Nije mu teško ni da skuva.
    I hvala Bogu da se oslonim na njega mogu.
    Hvala Bogu što sam naišla na nekog ko se ne pravi da nema ruke i noge i ko ne izigrava invalida, jer ako si muško za boga nisi invalid.
    Bar ja tako mislim.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s