Bilo je to jedne letnje noći…

Noć je tiho padala na grad. Ulična svetla u vreloj noći su sijala poput malih svitaca. Vrućina. Opora i teška vrućina koja suši grlo i para nozdrve, ni daška vetra nema. Izlazim na ulicu i zamišljam kapi kiše koje mi kvase kožu, ali toliko je vruće da je kišu prosto nemoguće stvoriti pa čak ni u mislima.

Šetnja, ta noćna šetnja koja će nadam se oterati nesanicu koja me prati već treću noć za redom. Iz asfalta i dalje isparava toplota. Krećem poznatim ulicama, laganim korakom sa flašicom vode u ruci. Kola, u susret mi idu dva fara svetala koja me zaslepljuju. Uteha, nisam jedina koja se bori sa nesanicom. Približavaju mi se, sada već mogu da vidim da su kola plave boje i nazire se silueta vozača. Prolaze pored mene, u sekundi me hvata neki čudan osećaj. Dva smeđa oka, gledaju me, sekunda traje kao večnost. Ta smrknuta faca, a opet tako milo lice. Taj pogled…

Srce u grugima počinje čudno da se ponaša… Šta li je to ili je bolje pitanje ko li je to ? Još nisam uspela da se oporavim od ovog osećaja kada evo ga opet, ovaj put prolazi, ali znatno sporije. Kad eto ga, osmeh, taj anđeoski osmeh…

Vraćam se kući… Milion pitanja, milion odgovora… Srce i dalje u svom fazonu, tam-tam, tam-tam…

Jedna jedina misao, sresti ga opet, upoznati ga

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s