Zvocam, pa šta ?

Čak 7920 minuta godišnje dame potroše na aktivnost koju muškarci ne podnose. Da, da neko je to tamo eto kao lepo izračunao, ali nije se taj neko zapitao zašto žene to rade ?

Ulazim u kuću i imam šta da vidim. Haos na sve strane. Opet si ostavio čarape na sred sobe, majicu bacio na stolicu, pepeljara je naravno puna, dlake su svuda po kadi… Dobro da li stvarno misliš da će to samo od sebe da se skloni i pospremi ili možda misliš da imam štapić pa samo zamahnem i sve je sređeno i na svom mestu ? Šizim, ludim…Svaki dan ista priča, isti krš…Gleda me kao sa Marsa da sam upravo pala. Pitam se da li mu i jedna moja reč uopšte dolazi do ušiju ili me čuje samo kao bla, bla čarape, bla, bla majica…Po pogledu bih rekla da je upravo tako. On se ne pomera, nema nameru da se mrdne, gleda on mene, gledam ja njega. Da li se pita koliko mi vremena svaki dan treba da sve ovo sredim ? Ne, mislim da se ne pita… Da li se pita da li sam možda umorna od posla ? Ha, ha naravno da ne, pa da se pita raspremio bi za sobom. Sad mota po glavi, evo je opet zvoca, tačno znam taj pogled. Da stvar bude još i najgora ista slika haosa me čeka i sutra, i prekosutra i do kraja života. Đžaba priča, đžaba zvocanje. Misli li on da ja uživam dok zvocam ? E pa dragi moj ne, ne uživam ni najmanje. Uživala bih da dođem kući, a ono gle čuda sve na svom mestu, ali taj film znam da neću gledati pa eto ostaje mi da zvocam i da skupljam krš. Jer šta ću, žena sam pa zvocam.

1497

Iz njegovog ugla. Ah zatvorila je vrata uz tresak. Hmmm uopšte mi nije jasno šta fali našoj dnevnoj sobi, kupatilu. Sve je savršeno čisto. Bla. bla čarape, bla, bla majica, bla, bla… Pa dobro čarape su tu, ali ne smetaju, majica hmmm nosiću je i sutra, zašto je onda samo bzvz sklanjati u ormar i gubiti vreme na to, pepeljara pa šta joj fali ionako ću da pušim još. Ne razumem što je nervozna. Priča ne zaustavlja se, stvarno je ne razumem ništa. Umoran od posla, radim kao konj i eto ona opet nije zadovoljna.

I tako drage moje žene, đžaba nam priča ( čitaj zvocanje ) do njihovih ušiju to ne stiže. Ali moram priznati kada se izvocam bude mi pa makar malo lakše. Eto rekla sam šta sam imala pa sam olakšala dušu, a to što me niko čuo nije nema veze sutra ću opet da ponovim celu priču.

Pa ako ništa drugo, zvocajte da se olakšate. Lakše je sve ispričati pa makar i zidovima nego držati sve to u sebi.

Do sledećeg zvocanja 🙂

Advertisements

Tačno u ponoć zaželi želju…

Polako, ali sigurno se bližimo kraju jedne i početku nove godine. Novih 365 dana za sve naše želje, snove, ciljeve… Jer svaki kraj je u stvari neki novi početak, zato nemojte da žalite za godinom koja prolazi već se radujte novoj koja vam donosi neke nove mogućnosti. Možda u 2017 niste uspeli da ostvarite sve vaše planove, ali tu je nova, za sve vaše stare, a i nove. 

Euforija oko dočeka već uveliko traje i mislim da su retki ljudi koje ova novogodišnja čarolija zaobiđe. Jelke su okićene, praznična atmosfera je tu, fali nam samo sneg, ali on je ove godine baš rešio da nas zaobilazi. 😁 Ne znam za vas, ali ja sam već napravila spisak planova ua sledeću godinu. Ali pre toga da prečešljamo šta nam se sve desilo u godini koju ispraćamo. Neki će želeti da se što pre završi i da je što pre zaborave, neki će želeti da se ona nikada ne završi. Ja sam od onih koji će 2017 godinu pamtiti do kraja života, godina u kojoj sam upoznala svoju najveću ljubav, maleno biće koje mi već godinu dana svakog jutra izmami osmeh. Godina u kojoj sam postala majka i donela jedan maleni novi život na ovaj svet. Kraj godine inije baš bio uspešan, operacija, jako težak period, ali na kraju ipak sreća jer kada se sve dobro završi ono ružno se zaboravlja. 

Sve u svemu iz svake godine trudite se da pamtite samo lepe stvari, da u novu godinu ponesete samo lepa sećanja, da čak i iz ružnih izvučete nešto dobro. Jer sve nam se ipak dešava sa nekim razlogom. Danas ste dobili otkaz, nema veze, ne tugujte, već sutra vas možda čeka neko novo radno mesto, bolje od prethodnog. Nije kraj sveta kada se godina završi jer vas iza ugla ( iza te famozne ponoći ) već čeka nova godina kao i još mnogo godina iza nje. 

Zato kada sat otkuca ponoć tog 31.12.2017 poželite sebi i vama dragim ljudima 365 dana zdravlja, sreće i ljubavi jer kada ove tri stvari imate ostalo se lako rešava

Srećnu predstojeću godinu žele Vam Hristina i mama
😁

P.s. Nastavljamo druženje u NOVOJ 2018 😁

„Profajler“ – Moj ugao priče

Prvi susret sa knjigom – taj prvi pogled na njene korice u meni je probudio neki osećaj između nemira i uzbuđenja. Prosto rečima se taj osećaj teško opisuje. Privukla me je kao magnet, vrlo jak magnet koji prosto vuče da se zaroni sve dublje i dublje u tajne koje su ispisane na njenim stranicama. Tajne koje ni u ludilu nisam mogla da zamislim. Tajne, koje su toliko jake da se pri samom pogledu osećaju tolike vibracije da se i puls ubrzava. Okretala sam je, čitajući sinopis i pri samom čitanju tih nekoliko rečenica imala sam osećaj kao da vulkan pokušava da eksplodira u meni.

Otvaram knjigu i dočekuje me slika mračne siluete sa porukom :

„Svaki čovek ima… LAŽ u koju veruje. TAJNU koja ga je zarobila. ISTINU koja ga je oslobodila. Svaki čovek ima trenutak… TRENUTAK koji je sve promenio. TRENUTAK koji ga je promenio.“

Dugo se zadržavam na toj poruci. Razmišljam… Trenutak je taj koji u životu menja sve. Dobro za zlo, zlo za dobro. Trenutak je potreban da se sve promeni. Pročitavši knjigu sada znam šta je trenutak značio za Marinu, za Đorđa, za Aksentija, za Snežanu… Da se taj jedan jedini trenutak nikada nije desio, Snežana se nikada ne bi ni rodila…Ali život je čudo, trenutak još veće…

Marina na prvi pogled sasvim obična devojka, devojka kao i svaka druga. Kao mlada je izgubila majku, ali taj nedostatak dobri Đorđe ( njen otac ) trudi se da joj nadoknadi. Međutim jedan trenutak, jedna loša odluka, menja Marinin život iz korena. Menja njeno juče i njeno sutra. Smeh zamenjuju suze. Marina je tog kobnog trenutka umrla, ona je umrla, ne fizički već mnogo gore, umrla je psihički. Nakon petnaest dugih godina kreće njena borba, borba za pravdu, borba za bolje sutra. Padaće, ustajaće, ali najbitnije od svega izdržaće do kraja.

Đorđe, dobar otac, vrhunski policajac, trudi se da Marina ne oseti nedostatak majke u svom životu. Posao, po meni i nije mu najbitniji, više kao da mu predstavlja beg od stvarnosti. Stvarnosti ( užasne stvarnosti ) koje će tek postati svestan.

Nikola, jako težak lik za tumačenje, bar meni. Dobar glumac i savršen manipulator. Lik tipično poremećenog čoveka. Na početku knjige je divan prijatelj, komšija, kolega. Profesionalac u poslu koji radi – policajac. Dečko za primer. Međutim kasnije njegov lik prelazi u monstruma. Monstruma ogromih razmera, onog koji uništava živote drugih, menja ih iz korena.

Aksentije, lik koji rame uz rame sa Marinom isteruje pravdu. Lik koji je motivisao Marinu da se izdigne kao feniks iz svog pepela u kome je bila zaglavljena dugih petnaest godina. Vrsni haker kojem je samo jedno bitno, da istina ugleda svetlost dana. Po meni pored Marine jedan od bitnijih likova ove knjige. Bitna karika u lancu pravde i istine.

Snežana…tužna devojka, zarobljena u koži druge osobe. Nekada je bila srećna, nekada je bila neko sasvim drugi…Druga osoba, drugo ime…Trenutak, jedan jedini trenutak i jedna loša odluka su je stvorile… ( Kada pročitate knjigu sve će vam biti jasno )

Knjiga koja je na mene do sada ostavila toliko jak utisak da prosto ne može da se meri ni sa jednom knjigom koju sam do sada pročitala. Toliko dobro osmišljena cela priča. Toliko realna i poučna priča. Tera nas da se zapitamo da li dobro poznajemo bliske ljude oko sebe. Da li i oni imaju neke tajne. Koliko samo postoji žena koje su iste kao Marina, koje mi srećemo svakog dana, kojima zavidimo. Žene koje ćute, koje pate u svojoj tišini, u svom bolu. Dobra pouka cele knjige je da ne treba da se žene stide toga ako su zlostavljane, ako su silovane. Ne treba da ćute o tome, to nije njihova sramota, to je sramota monstruma koji im je to uradio. Ne trebaju da spuštaju glavu, trebaju da idu podignute glave jer su preživele, jer su govorile o svemu, jer su skupile hrabrost da prijave monstrume, jer su tako spasile još mnogo žena od iste sudbine.

Tamari samo mogu da poručim, svaka čast ženo, svaka čast na ovakvoj knjizi, na ovakvoj priči. Razbila sam se u hiljade komada čitajući je, svaki deo knjige proživela, saživela se sa Marinom. Jer kada se sagleda šira slika cele priče, svaka od nas može da bude Marina.

FB_IMG_1513980276067.jpg

AVANTURA MOŽE DA POČNE…

0:00h 19.01.2017

Sa rancem u jednoj ruci i ogromnom brigom na licu nesigurnim koracima sam krenula dugačkim belim hodnikom. Međutim svaki novi korak je bivao sve sigurniji i odlučniji, a stah je polako nestajao i ustupao mesto mesto neopisivoj sreći i iščekivanju. Pitate se gde sam to krenula ? Mama je krenula u avanturu i to kakvu avanturu.

“Avantura roditeljstvo kreće za koji sat!!!”

02:00h 19.01.2017

Napokon nakon dva sata idi tamo, dođi ovamo, ( naravno vukući onaj isti ranac sa sobom ) sam se dočepala kreveta. Iskrena da budem da je idi, dođi trajalo još malo legla bih na onaj isti gore pomenuti hodnik ma koliko pločice bile ledene. Jer kada izgledate kao mečka koja se prejela pred zimski san, ovoliko idi mi, dođi mi uopšte nije zanimljivo. Taman kada sam se udobno smestila i namestila ( koliko je to moguće kada ste ovoliki ) rešena da malo dremnem ( jer Bože moj, posle ovoliko šetnje i najmršaviji bi se već umorili ), eto ti ga drugi problem, sjatili se oko mene u čudu što sam ja rto rešila da malo odmorim. Zamislite ja se osećam kao da sam maraton upravo trčala, a oni u čudu gledaju me. Govore kako se beba očekuje kroz par sati. P.S. Taman da odremam malo 🙂

04:00h 19.01.2017

Nećete verovati, oči kao tiganji. Kakvo crno dremanje, nema ovde ni D od dremanja. Sat gleda mene, ja gledam njega, sve mislim pokvaren je, kazaljke ne mrdaju, bar ne onoliko brzo koliko bih ja to htela.

05:00h 19.01.2017

Još uvek se sat i ja uzajamno gledamo…

05:30h 19.01.2017

I dalje se ništa ne dešava. Ustajem, šetam… Pored nogu, sada me i kičma boli… To je sve od onog njihovo idi, dođi…

07:30h 19.01.2017

Sada sam već i gladna i žedna… Svako malo pitaju kako sam, eto kako sam, kao da sam u pustinji na +50C. Tražim vodu, ne daju, tražim da šetam, ni to ne daju…

09:00h 19.01.2017

Napokon se nešto dešava ( tako bar oni kažu ) ja sem one gladi i žeđi ništa više ne osećam. I dalje sam uporna u nameri da mi daju da pijem vode… Ništa, ne popuštaju… Vodeeeee…

10:00h 19.01.2017

Posle svog mog kukanja za vodom dobijam malenu gazicu tek nešto malo pofajtanu vodom. Gledam je u čudu, pa ljudi da li ste normalni, bazen vode bih popila. Ne znam šta da radim sa njom, da li da plačem ili da se smejem…

11:10h 19.01.2017

Na njihovu veliku sreću ( nisu mi to rekli, ali vidi im se to na licu ) ja sam ućutala. Nema, predajem se, nema vode, ne tražim više.

11:45h 19.01.2017

Gledaju me dva malena oka. Malena rukica se drži za moj prst. Trenutak kada zaboravljam na glad, žeđ, umor…Za mene sve je stalo, život je dobio smisao. Novi život je upravo rođen, ceo svet počinje da se vrti oko tog malenog bića.

Od današnjeg dana 19.01.2017 “Avanture umorne mame” zvanično počinju.

P.S. Oprostila sam im onoliko idi mi, dođi mi 🙂

Pratite nas, avanture tek slede 🙂

Ljubav, reč ili nešto više…

Pa dragi moji, znate li vi šta je to ljubav ? Da li je to samo reč na papiru ili ipak nešto više ?

Toliko je često upotrebljavamo, ali malo nas zapravo zna šta ona u stvari znači. Nekako mi deluje da se sve više zloupotrebljava i da se ceo osećaj ljubavi svodi samo na reč i na ništa više. I onda dođe na kraju dan kada se svako od nas zapita zašto nije voljen. Odgovor je jednostavan i veoma lak, ako mi sami ne umemo da volimo kako da očekujemo da budemo voljeni.

„A da bi ste vi nekoga voleli, za početak morate da volite sami sebe!!!“

Na žalost na ovom svetu sve je manje te prave i iskrene ljubavi jer zadovoljstvo, požuda i zavisnost polako preuzimaju glavne uloge. A bez ljubavi svi znamo da život gubi svaki smisao. I treba da znamo da ne može biti ljubavi bez lepote, ali ne lepote koju vidite, već lepote koju vaše srce oseća. Bez ljubavi postoji samo ružnoća i bez nje su i srce i duša siromašni. A ako su srce i duša siromašni onda se gubi svaki smisao života. Oni koji imaju ljubav, koji vole i koji su voljeni, mogu da urade sve u životu, jer najjači pokretač u životu je zadovoljstvo i osećaj da ste voljeni. Po meni je ona pokretač kao i svrha celog našeg života.

„Samo nevini um zna šta je to ljubav!!!“

  • Ljubav je bezuslovno prihvatanje nekoga baš takvog kakav jeste, bez osuđivanje, bez pokušaja menjanja.
  • Ljubav je prepuštanje osećanju.
  • Ljubav e poznaje uslove, jer ako postoje uslovi onda to nije ljubav.
  • Ljubav ne poznaje stid. Kada volite nekoga ne stidite se da to i kažete.
  • I najvažnije od svega, ljubav čini da svi strahovi nestanu.

„Ljubav se daje golog srca!!!“

I zapamtite, ljubav ne može da opstane bez poverenja, iskrenosti, volje, poštovanja i najbitnije uzajamnog davanja!!!

✋✋💏💏

Postali ste mama, život vam se okrenuo za 360 stepeni 🤗🤗

Posle dugo iščekivanih devet meseci napokon ste ugledali to maleno biće u koje ste se zaljubili na prvi pogled. Napokon možete da ga dodirnete bez ikakve prepreke, da poljubite te male obraze, male rukice, nosić…Proleti tih par dana u bolnici gde vam je sve zanimljivo, sve novo. I dolazimo do dolaska kući gde shvatamo da nam se život okrenuo za 360 stepeni. Da, da nama mama je tako, ceo život se menja, navike koje smo imali ostaju daleko iza nas i zamenjujemo ih nekim novim stvarima koje nam prelaze u naviku. 

Slatke muke stupaju na snagu, nespavanje na prvom mestu, nunanje do duboko u noć, plač na koji se vremenom i naviknemo. Da li je gladna, žedna, da se nije upiškila, a da je ipak nešto ne boli. Milion i jedno pitanje u našoj glavi…Na sebe pa recimo da i ne stignemo da mislimo. Frizura, šminka, zaboravljamo šta je, dane i dane provodimo u piđžami jer ima li svrhe šta drugo i oblačiti, ako mene pitate pa i ne baš. Prava je sreća ako uspete da odvojite bar pet minuta da se istuširate ( bar je meni tako bilo 🤗 ). Pranje kose, e pa drage moje to je već bila misija letenja u svemir 😂😂. I to kakva misija 😂😂.

I tako dan za danom, mesec za mesecom. I dođe tako dan kada pogledate svoje dete i shvatite kako je ono već poraslo, evo već skoro pa prvog rođendana. A vi opet imate friziru, imate tih pet minuta za kupanje, spavate celu noć, izašli ste na kafu ( čak ste i to uspeli posle dužeg vremena ). I onda shvatite kako žalite za svim tim prošlim vremenom, žalite za neprospavanim noćima jer shvatate da su brzo porasli, juče ste ga rodili, a ono već godina prošla. I bude vam žao, verujte mi, baš vam bude žao što taj period, iako težak i naporan, nije duže trajao. 

Zato drage moje, svaki proveden trenutak sa svojom bebicom iskoristite, jer on je jedan jedini i nema ponavljanja. Uživajte sa njima dok su mali, jer dok se okrenemo odrasle su osobe. Jeste da nam to maleno biće okrene svet naopačke, ali ga okrene na tako poseban i lep način. I osećajte se voljeno i bez šminke i frizure jer njihova mala srca nas vole baš takve kakve jesmo, prirodne. Nije im bitno ništa sem ta činjenica da smo uz njih, da ih grlimo, štitimo, mazimo…

Mašu vam Hristina i mama 👋👋👋🤗🤗🤗

Izgubljeno je samo ono čega se sami odreknemo…

Pre par godina sam čula ovu rečenicu od osobe koja je bila u mom životu, ali igrom sudbine više nije. I znate svi kako to već bude, neki dođu, prođu i jednostavno kao da nikada ni nisu bili tu, a ima i onih koji ipak ostave neki trag. I ova rečenica je baš taj trag, trag koji se ne zaboravlja, trag koji ostaje da me seća na sve lepo što je bilo. Sada se svi verovatno pitate kako lepo kada nekog više nema uz vas, pa eto moguće je. 

Dođu tako dani kada se vraća film na sve što je bilo i naravno vraća se taj film, ali na sve lepo jer ružne stvari ne treba pamtiti. Neke osobe ne možemo zadržati pored sebe jer sudbina je ta koja umeša svoje prtiće, ali to ne znači da ih trebamo zaboraviti. Svaka osoba je sa nekim razlogom prošla kroz naš život, svaka priča je neka nova lekcija iz koje smo nešto naučili. I tako i ja iz cele priče izvukoh i naučih nešto, naučih upravo to da se treba boriti, do kraja, do poslednje i namanje trunke nade. Jer ako se odreknemo nečega ili nekoga, znači da smo tek tada to i izgubili. 

Ja sam se odrekla i izgubila. Da, da tu bitku sam izgubila, ali sam iz nje naučila da treba da se borim, do kraja. I eto doživeh poraz, ali i lekciju, lekciju za ceo život. Dugo sam se pitala šta bi bilo da sam izdržala, da sam dala sve od sebe, da sam se još borila. Ali ništa od toga dobila nisam, u mom slučaju bilo je kasno. 

Zato dragi moji ne odričite se olako osoba, želja, planova…Dok god se borite ne možete izgubiti, jer pobednici su ti koji se bore do samog kraja. 

Zapamtite:

Izgubljeno je samo ono čega se sami odreknemo…

👋👋👋❤️❤️❤️